„...Он ће се веома радовати теби,

Он ће те смирити својом љубављу,

Он ће се радовати због тебе певајући.“

~ Софонија 3:17б

Тихо је Он дозива.

У тишини она чује Његов тихи, мали глас

удварајући јој се из даљине.

Она пажљиво слуша,

чезнући да поново чујем Његов слатки глас,

заробљен Његовом љубављу.

Благи ваздух је нежно носи к Њему.

Он је дозива, скрећући пажњу на себе.

Она се осмехује осмехом који није осетила већ неко време. 

Он је прогони и хвата,

и осваја је својом љубављу.

Њене мисли се враћају у јучерашњи дан,

мирису орлових ноктију који испуњава сеоски крајолик.

Детлићи који кљуцају инсекте у шупљини дрвета привлаче њену пажњу.

Она хода према заласку сунца.

Кроз дрвеће, одмах испод хоризонта

Он јој се поново јавља

као пламтећа ватрена лопта која је гледа кроз решетку

у сумраку вечерњег неба.

У даљини се Он удвара Њему,

романтише је симфонијом зујалица и птица

оркестрирао Мајстор.

Снови које је сањала можда су јој исклизнули,

ипак, она се држи успомена на јучерашњи дан.

Кроз чипкане завесе Он се поново појављује

у пуном месецу.

Лебдећи иза осветљених облака, Он је посматра,

дајући свом вољеном сан.

Често у својим најмрачнијим тренуцима

Он јој се открива на суптилне начине.

У плесу лептира на подневном сунцу

Он је охрабрује пре него што одлете.

Господ се јавља свакоме од нас

на суптилне, индивидуалне начине.

Јер Он се веома радује нама

и смирује нас својом љубављу.